Opet kiša!?

I prošlo je doooosta od mog poslednjeg izlaganja pred sve više čitalaca. Svima hvala!

Moram na početku da konstatujem da sam malo razočaran komentarima uglavnom neregistrovanih osoba, koji ''pljuju'' po postovima meni omiljenih registrovanih autora. Kao što neko reče, neka kupe ''Scandal'' ako im se ovo ne čita. To je ono kada svi mogu da komentarišu sve. Ipak je ovo demokratija. Hmmm... Demokratija na internetu? Ne znam koliko je to pametno.

No dobro. Počela su mi predavanja, i posećujem ih koliko-toliko redovno. Moram priznati da mi je veoma interesantno gradivo. Napokon nešto što ima veze sa smerom koji sam upisao. Koleginice i dalje mirišu. :) (neko me je skoro pitao to) Ja ih i dalje ignorišem.

Dosta smo pričali o poverenju i iskrenosti u svakodnevnom životu. Shvatili smo da niko od nas nije 100% iskren kad su u pitanju prijatelji i porodica. Čemu to vodi? Vodi mentalnom zasićenju i uklapanju u kolotečinu ove jakoooo dosadne Srbije. Neko reče da nam je i država kao, još uvek aktuelni, premijer. Dosadna, tunjava i generalno nezainteresovana za sve ok sebe. Rešio sam da svima predočim koliko je bitno biti iskren. Ono što misliš, reci mi u lice! Ako ti se neko ne dopada ili te nervira, razmisli da li je bolje da ćutiš ili da mu to kažeš. Missim strašno! I svi su isti. Kao j...i šablon. Cela Srbija je u fazonu ''šta će selo da kaže?''
I za one koji su me pitali da li unapred smišljam šta ću da napišem. Ma neee. Sednem, i u real time napišem post. Šta mi prvo padne napamet.

I tako, sedim na neudobnoj stolici u autobusu i razmišljam. Da li je blizu ili daleko? Da li je uopšte u Srbiji? Da li je, možda, u mom gradu? Ili..... Da li uopšte postoji? Trgnem se, moja stanica, izlazim i opet kisnem. Nije problem kad se pokisne od kiše ;) To je samo voda...

kucamo se...

male stvari

Već po navici uzimam da listam filmove i tražim šta ću večeras da gledam. Dolazim do Ameli Pulen i .... ma... uzimam film i stavljam ga u DVD. Počinjem da gledam i već na prve taktove poznate teme se setim zašto izbegavam da gledam taj film.
Ali gledam...
Iako sam ga prvi put gledao sa ''njom''. Iako me lik Ameli malo podseća na ''nju''. Opet zadrhtim i osetim u stomaku poznati osećaj.
Ali gledam...
Ne mogu da sakrijem oduševljenje sitnicama iz filma kojima Ameli pridaje značaj. Zar je moguće da sva deca na planeti vole iste stvari? Da skidaju lepak sa prstiju, da sviraju na kristalnoj čaši, da guraju ruku u džak sa pasuljem.
I dalje gledam...
I uporedo razmišljam, poredim, ne mogu a da se ne setim ''nje'' i sitnica koje smo mi voleli. Opet uhvatim sebe kako sam odlutao i kako gledam, u stvari, svoj film u glavi a ne na DVD.
Nastavljam da gledam...
Počinjem da shvatam svoj problem i pokušavam da analiziram sebe u dotičnoj situaciji. Sve mi se više čini da sam ja, u stvari, bio zaljubljen u Ameli a ne u ''nju''. Da je lik iz filma moja devojka iz snova a ne ''ona''. Kako ''ona'' nikad ne može da bude kao Ameli i padne mi kamen sa srca! Rešio sam problem. Nasmejem se sam sebi i nastavim da gledam film ..iiiii...
MRAK!
Nestade struje! Da li je to znak? Da li je to ''reality kick''? Nešto kao da kaže: ''Nije sve kao što ti misliš!''
Palim sveću i čekam da dodje struja, jer ne verujem da će dugo trajati. Dolazi struja ja palim TV ovaj put, i vidim da i na TV ide isti film!
Neverica...Opet znak?

kucamo se...